Легендарни, пореклом из Холивуда, Бад Екинс преминуо је пре три године, после живота пуног добрих вожњи, тешког опијања и специфично доброг хумора. Рођен као Џејмс Шервин Екинс (мада би вас вероватно ударио ако би га подсетили на право име) 1930., Бад је имао превише ентузијазма према аутима и моторима као дечко, па је провео неко време у поправном дому, након што је ухваћен возећи туђи ауто, без кључева или возачке...
1948. набавља свој први мотор, Харли Дејвидсон ВЛ из `34., којег је према легенди, пронашао наслоњеног на очеву заваривачку радионицу. Његов стриц је поседовао неисправну „машину“, коју је понудио Баду за 10 долара ако успе да је поправи. Од тог трена мото-вирус је почео да хара Бадовим крвотоком, и остатак живота проводи у емотивној вези са моторима и понеким аутом.
Харлијем је редовно ишао на посао у заваривачку радњу, не аутопутем већ преко макадамских стаза на брдима Холивуда и ЛА реке, пре него је све постало асфалт и бетон. Возећи велики, тежак мотор два пута дневно по прашини стекао је вредно искуство
које је искористио на локалним тркалиштима, тркајући се са том истом машином....што у то послератно време и није било неко чудо, пре него што је читав ЛА поплочан блоковима зграда и индустријским напретком.
које је искористио на локалним тркалиштима, тркајући се са том истом машином....што у то послератно време и није било неко чудо, пре него што је читав ЛА поплочан блоковима зграда и индустријским напретком.
Локални дилер(мотора) је приметио Бадов таленат и понудио му да вози Мечлеса (једноцилиндраша), у трци „Мoose Run“ 1951. коју је Екинс добио. После још неколико успеха, Бад прелази у професионалце, и после годину дана, прелази Атлантик да се испроба против најбољих „прашинара“, а успут и заради много више пара у Европи. Његов први успех био јеу Енглеској, где је зарађивао 200 долара седмично возећи за АМЦ (Мечлес), што је било око десет пута више него што је зарађивао у Америци. На кратко је возио у Француској, Шпанији и Белгији, а све је праћено великим бројем заљубљеника у „скремблере“, у ствари најранији ТВ преноси спортских догађаја били су управо преноси оф роуд мото трка.
Враћа се у Америку 1954., и прелази из Мечлеса у Тријумф из Сан Фернандо долине, у власништву увозника за Америку, Џонсон мотори (сада познатији као компанија која продаје мајице). Бад се наставио тркати, осваја Велику награду Каталине 1955. и 1957.; такође је освојио Биг Бер пустињску трку два пута. Његов победнички низ је био велики подстицај за Тријумф у Америци, а његова вештина вожње по тешком пешчаном-прашњавом-стеновитом терену зарадила му је надимак „Пустињска лисица“.
Стив МекКвин је ушао у Бадову продавницу Тријумфа 1959. и врло брзо постали су пријатељи. Како је МекКвинова звезда расла од западњачке ТВ звезде до међународне филмске звезде, тако је и Бад постајао познат као његов дублер и каскадер. 1963. за време снимања „Великог Бекства“ близу Фусена, у Баварској, Баду је поверено снимање једне од најчувенијих бајкерских каскадерских сцена у историји; „скок“ преко логорске бодљикаве жице на украденом немачком мотору (који се чудом у пола сцене претвара из DKW RT250 у тамно зеленог Тријумфа ТР6). Наравно, сви су мислили да је МекКвин извео скок, пошто је понекад волео да лично изводи каскадерске сцене, али продуцентска кућа је инсистирала да овај пут то не чини, јер исувише вредан за филм и нису хтели да ризикују његово повређивање, па је Екинс „неславно“ ускочио. Сцена је неодољива, МекКвинов кул израз лица у филму катапултирао га је у мега звезде, и донео му статус „кул иконе“. МекКвин је лично у интервјуу у емисији „Џони Карсон Шоу“ открио да је заправо скок извео Екинс (емисију је после наставио да води Џеј Лено, велики заљубљеник у моторе,-свугде нас има!) кад су га питали рекао је „То нисам био ја, Био је то Бад Екинс“. За скок је плаћен 1000 долара, најплаћенији каскадерски појединачни потез, а снимљен је из првог пута.
За време дугих недеља снимања у Немачкој, Екинс је учествовао на „Међународном шестодневном такмичењу издржљивости“ ИСТД у Чехословачкој ( на којем је већ раније учествовао и освојио злато-укупно 4 злата и 1 сребро у каријири). После оссвајања другог злата-у паузи снимања, МекКвин, такође одличан возач после неколико лекција од стране Бада, убеђује Екинса да оформи први амерички ИСТД тим. Па су тако 1964. Екинс, његов брат Дејв, Клиф Колеман и МекКвин, учествовали на такмичењу у Источној Немачкој, где нису прошли доборо као тим (и Бад и МекКвин су одустали због повреде), али су Дејв и Клиф освојили златне медаље. Непоновљива авантура овог ИСТД тима је предивно описана у књизи „'40 Summer Ago' (Пре 40 лета) (Рин Танака и Шон Кели су писци), а ако сте обожаваоц МекКвина или Екинса требало би да је набавите, фотографије су једноставно невероватне.
1967. Екинс је био партнер МекКвину на филму „'Bullitt' (Метак), са чувеном јурњавом колима по брдима Сан Франциска. Форд је највише профитирао из ових сцена јер публицитет који је Екинс донео `67 Мустанг Фастбеку возећи по врховима градских брда, паљењем гума, проклизавањем у кривинама и возећи немогућим рутама кроз Сан Франциско јурећи негативце у Доџ Чарџеру, био је пун погодак.
Бад Екинс се повукао из мото трка `67. , али је наставио да води продавницу и изводи каскадерске сцене у филмовима, од филмова о мото бандама као што је (Анђели пакла `69), до филмова о катастрофама (Паклени Торањ), па чак и у Џејмс Бонд филму (Дијаманти су вечни). Када су га касније питали која му је сцена била најстрашнија, одговорио је „Скоро све“. Екинс је умро 11. октобра 2007. године.
Његова велика љубав према моторима проширила се и на старе „машине“, а Екинс је имао оштро око за занимљиве ране моторе и кола, на крају сакупивши око 150 комада. Један од његових запослених, Кени Хаувард надимак „Фон Дач“ осликао је многе Екинсове личне „машине“, посебно их украшавајући јединственим стилом „пинстрајпинга“ и сликама.
Аукцијска кућа „Бонам“ је обезбедила 8 возила са имања Бада Екинса, укључујући 5 мотора, једну бочну приколицу „Мону“(осликану од стране Фон Дача) и три аутомобила из ере „месинга“. Биће на продају у Музеју Петерсен у Лос Анђелесу, у суботу 13. новембра. Такође биће доста фотографија, трофеја, алата, тркачих јакни, као и неколико предмета које је добио од Стива МекКвина.....и врло је могуће да ће ове ситнице надвисити у укупном износу вредност самих возила, узимајући у обзир њихову сентименталну вредност.
Текст преузет са сајта (All credits goes to) The Vintagent.
Оригиналан текст можете прочитати на bud-ekins-garage-at-auction.
Нема коментара:
Постави коментар